Istorija

Иако се не може са сигурношћу тврдити када су лук и стрела измишљени, историчари процењују да је то било у каменом добу, које је трајало милион година и које је завршено на Далеком истоку око 6000. година пре нове ере, а у Европи око 3000.година пре нове ере.Докази за ове тврдње се налазе у шпанским пећинама, на чијим се сликама су приказани праисторијски ловци са луковима.

Етнолози и историчари се, такође, слажу у томе да је проналазак лука и стреле један од епохалнијих изума у људској историји. Сем лакшег долажења до хране, човек је могао ефикасније да савлада непријатеља, као и да овлада природом, што га је на природној лествици поставило на сам врх. У основи постоје две врсте лукова: дрвени и композитни. Најранији лукови су били од дрвета, повезани цревима животиња. Ови лукови су се развили у кратке, дуге и у различите друге једноставне лукове. Композитни лукови су прављени делимично од дрвета и других материјала или у целости од других материјала: рог, кости, касније метал и сл. Први врхови камених стрела су откривени у Африци, а потичу из 25.000.године п.н.е.

У Египатској ери дрво и рог су били залепљени заједно, што је   допринело јачини, а процењује се да је натег за лукове био између 150 и 200 фунти (68 и 90кг). У региону Нила се појављује први постојећи лук за који се верује да је стар између 3500 и 4000 година. Имамо велики број цртежа који доказују употребу лука и стреле на том поднебљу .

Партијанци (данашњи Иранци и Авганистанци) су били одлични јахачи и стрелци, гађали су тако да им је горња половина тела окренута непријатељу док су јахали у пуном галопу .

У средњем веку енглески витезови и стрелци су се самострелима борили против мухамеданске армије, у чијем су саставу били стрелци– коњаници, који су користили композитне лукове. Енглези су се прославили својим „дугим луковима“којима су често односили превагу на бојном пољу.

О битки код Кресија, која се одиграла 26.08.1346. постоји прича да су Енглези победили Французе тако што су своје ланене тетиве чували под шлемовима и тако их заштитили од кише, па су у самој битки Французима тетиве пуцале и тешко су страдали од енглеских стрелаца, који су користили дуге лукове. Погинуло је 1542 Француза наспрам 50 Енглеза. Како је пролазио 15. век лук губи свој значај као оружје и проналаском кремењаче (мускете) 1520. године судбина лука је запечаћена. Последња битка у којој су учествовали енглески стреличари, била је битка код Tippermuir 1644.године .

Стреличарске групе су биле изузетно популарне у то време. Хенри VIII је основао неколико стреличарских група због самог спорта. За Вилијема Тела се прича да је био путујући приповедач. Наиме, 1307. године му је наређено да гађа јабуку на глави свога сина јер је одбио да се поклони шеширу постављеном на штап, као симболу царског ауторитета. Успео је да погоди јабуку, али прича каже да је имао спремну стрелу да у случају неуспеха гађа представника власти, који му је то наредио.

Ако говоримо о нашој земљи, постоје подаци из периода деспота Стефана Лазаревића (14. век) о одржавању стреличарских турнира на простору испод Калемегданске тврђаве, као и о турнирима у Дубровнику, који је признавао власт цара Душана (1308-1355). Иако су лук и стрела древно оружје, код Пигмеја у Африци, као и код људи у Амазону и Андима, оно и даље има своју оригиналну примену.